23 settembre 2008

O LIKOVNOM DELU HRVOJA RADOVANOVICA

Hrvoje Radovanovic je tihi, uporni i posveceni stvaralac. Iako umetnost nikada nije bila jedinstveno profesionalno opredeljenje ovog autora, vodjen istinskom potrebom i stvaralackom "unutarnjom nuznoscu", ostvario je obiman i izuzetno zanimljiv likovni opus.
Kroz sliku je Hrvoje Radovanovic izrazavao svoj stvaralacki senzibilitet, svoje osecanje sveta i vremena, svoj odnos prema svakodnevlju. U tom izrazu uvek je bila prisutna jedna sasvim jasno vidljiva poetska nota, nekakva karakteristicna potreba da se svaki impuls stvarnosti preoblikuje u karakteristican i sasvim subjektivisticki shvacen likovni iskaz, u verodostojno iskazivanje najtananijih osecanja, u svojevrsnu umetnicku poruku.

Vazno je napomenuti da je Hrvoje Radovanovic u ranoj mladosti imao izuzetne predispozicije za bavljenje umetnoscu. Rastao je u sredini u kojoj je bilo puno razumevanja i sklonosti za umetnicko stvaranje. Njegov otac Stanko bio je medju najistaknutijim stvaraocima stripa u Jugoslaviji izmedju dva svetska rata, blizak najreprezentativnijim predstavnicima one cuvene skole koju je generacijski predvodio Andrija Maurovic.
Stanko Radovanovic je, verovatno, jedan od nasih najznacajnijih pisaca scenarija za strip (*radio je kao scenarista sa Andrijom Maurovicem; Istorija jugoslovenskog stripa I - do 1941 godine), ali zurnalizam nije bio njegovo jedino zanimanje. Talentovan na svoju majku Helenu, slikao je, neko vreme bio je posvecen grafickom dizajnu i keramici, a nakon zavrsene pomorske akademije studirao je istoriju umetnosti. Takav je, ocigledno, mogao svom sinu da prenese interesovanje za crtanje i likovnu kulturu uopste (bas kao sto ce tu ljubav Hrvoje preneti na kcerku Mirnu, akademsku skulptorku). Zbog toga je stvaralacka avantura Hrvoja Radovanovica zapoceta veoma rano, jos u ranim mladickim godinama.

Talenat se, ispocetka, spontano manifestovao. Medjutim, tokom pedesetih godina nastaju prvi slikarski radovi koji objavljuju ozbiljnost likovnog angazmana Hrvoja Radovanovica. Otad pa sve do aktuelnog trenutka odvija se, kontinuirano i dinamicno, razvojni put Radovanoviceve umetnosti. U tom visedecenijskom nizu ostvareno je obimno i raznovrsno delo. Hrvoje Radovanovic pripada onom soju likovnih radoznalaca koje kroz stvaralastvo vodi otvoreni duh, spremnost na istrazivanje, na eksperiment ali i uvek prisutna potreba da se, s vremena na vreme, ponovo vrati izvornim principima, da se u domenu tzv."klasicnog" postupka provere sopstvene sposobnosti i dometi, iskazu vlastita interesovanja i ostvare relevantne umetnicke poruke.

Naravno, po klasicnom tretmanu slikanih motiva najdosledniji su bili radovi nastajali na samom pocetku Radovanoviceve stvaralacke avanture. To se ponajbolje pokazuje u nekolicini crteza i akvarela koje karakterisu akademska sigurnost i preciznost interpretacije odabranih motiva. "Motiv iz Ostojiceva" i "Krst u Jazovu" (oba iz 1956.), "Kuca u Brckom" (iz 1958.), a pogotovo nekoliko figuralnih crteza sa figuralnim i pejzaznim prizorima svedoce o formiranosti mladog umetnika, o njegovom nastojanju da se slikom ostvari cin integralnog saznavanja i interpretiranja sveta. Svi su ti radovi u apsolutnom saglasju sa zbivanjima u nasoj tadasnjoj umetnosti. Iako je stvarao izvan velikih likovnih centara, Hrvoje Radovanovic je tih pedesetih godina bio u potpunom dosluhu sa onim slikarskim ostvarenjima koja su karakteristicnim realistickim postupkom, sasvim afirmativno, belezila jedno vreme i njegove osobenosti.
Zbog toga taj deo opusa ovog umetnika, pored ociglednih likovnih vrednota, poseduje dragocenost i uzbudljivost istinskog, sasvim iskrenog faktografskog zapisa o jednom specificnom vremenu.

U narednom periodu, Hrvoje Radovanovic je ekspresionizovao svoj slikarski izraz. U njegovom slikarskom opusu ne radi se o nekakvom izrazito radikalnom ekspresionizmu, jos manje o gestualnom ekspresionizmu konjovicevskog tipa, sa kakvim smo se najcesce sretali u tadasnjoj vojvodjanskoj umetnosti. Jednostavno, dostignuta stvaralacka zrelost je umetniku dozvoljavala da smelije iskaze svoja najintimnija osecanja. U "Lalama" (1965-66.) vidljiv je osobeni umereni ekspresionizam. No, ubrzo su se jasniji i direktniji oblici ekspresije emitovali u seriji autoportreta. Tu je, u svojevrsnom obracunu sa samim sobom, bez ikakvih ograda, umetnik naglaseno ekspresionisticki reagovao:
Radovanovic se pri tome sukcesivno bavio ekspresionizmom gesta, ali i ekspresionizmom boje i forme. Vazno je konstatovati da je u tim slikarskim, akvarelistickim i pastelskim ostvarenjima umetnik vecito ostvarivao jedinstvenu zasebnu koloristicku atmosferu slike. Ta koloristicka uskladjenost unutar slike uvek je bila direktni odraz umetnikovog raspolozenja, njegovog sentimenta, njegovog poetskog shvatanja slike i njene misije, njenog smisla.
Tokom poznih sezdesetih i ranih sedamdesetih godina Hrvoje Radovanovic ce zaci i u oblast apstrakcijskog pikturalnog koncepta. Ponovo se pokazuje njegova sposobnost da oseti impulse aktuelnosti sveta i umetnosti.
Ono sto se u njegovim ranim radovima moglo shvatiti kao teznja ka integralnom vidjenju sveta, u ovim se radovima usredsredilo na nekakve parcijalne probleme, na neke fragmente analizirane stvarnosti i umetnosti. Svet je tih godina nudio brojne politicke, socijalne ali i naucne promene. To je vreme cuvenog "hladnog rata" ali i
vreme ostvarivanja novih naucnih dostignuca. Otvarani su novi prostori u dotadasnjim egzaktnim shvatanjima a umetnost i slikarstvo su, kroz snazni i poletni pokret apstrakcije, ponovo analizirali sopstveni smisao, sopstveni jezik. Umesto realisticke posvecnosti interpretaciji motiva kroz koju se "plasiraju" umetnicki koncepti, stavovi i poruke, tokom sezdesetih i sedamdesetih u apstrakciji se insistira na primarnom znacaju likovnih elemenata kao osnovnih duhovnih agenasa u slici. Istovremeno, linije, boje, valerske vrednosti, kompozicija i drugi autenticni likovni elementi imaju autonomiju svog likovno-plastickog znacenja. Tako se slika i umetnicko delo pokazuju i dokazuju kao zasebna realnost, kao zasebni duhovni svet sazdan posredstvom umetnikove volje i osecanja. U svojim apstrakcijskim ostvarenjima Hrvoje Radovanovic je koncepcijski usmeren ka osobenom simbolistickom definisanju plastickog sadrzaja. Medjutim, njegov stvaralacki postupak je u nekoliko ostvarenja dosegao znatno radikalniji karakter - tu umetnik prevazilazi ravninu slike i zalazi u prostor. Aplicirani detalji ne samo da otvaraju tu novu prostornu dimenziju Radovanovicevog umetnickog dela, nego na odredjeni nacin reifikuju, postvaruju, cine opipljivim sve njegove sadrzinske i likovne ideje. Karakteristican rad iz tog perioda je "Vilin konjic" (1971. - 1972.). On je ostvaren u maniru apstrakcijski koncipiranog ansamblaza kojim dominira sintetcki spoj koloristickog subjektivizma I geometrijskog racionalizma.

U nekim kasnije nastalim radovima, poput “Crvene cevi” (sredina sedamdesetih) I “Obojeni kalupi za cipele” (1983.), Radovanovic ostvaruje pop-artisticke vizije u kojima se stvarni predmeti inkorporisu u umetnicko delo. Istovremeno, ovim se radovima zalazi I u podrucje nadrealizma, koji se javlja u nekolicini slika. Tu se umetnik prepusta masti, snovidljivim vizijama. U nekim slikama nadrealisticka atmosfera se ostvaruje stilizovanjem figuracijskih predstava a u nekoliko pastela I tempera, nastalih 1975. godine, Hrvoje Radovanovic “citira” poznate motive iz istorije umetnosti (“Kartasi”, “Tri gracije”) definisuci ih psihodelicnim naglasavanjem uloge svetla u slici.

Tokom devedesetih godina Hrvoje Radovanovic ce se vratiti realizmu. U tom njegovom povratku integralnom shvatanju slike istice se jedinstveni ciklus “Macke”. U tom ciklusu umetnik ostvaruje jednostavnu punocu likovno-plastickog izraza. Karakter realisticke predstave je blizak savremenoj ekranskoj kulturi, blizak je preciznoj slici stvarnosti. No, umetnik ostaje veran sebi i svom shvatanju umetnosti te svoja ostvarenja oplemenjuje odredjenim poetskim raspolozenjem. Istovremeno, u ovom ciklusu je moguce spoznati izrazitu slojevitost znacenja: to je celovita prica sa jasno odredjenim i vidljivim sadrzajem (zavodljiva privlacnost macke kao osnovne teme ovih slika obogacena je brojnim znacenjima koje macka kao izdvojeni simbolicki pojam poseduje
) ; sve je zasnovano na jeziku likovnih elemenata (precizni, pouzdani crtez, harmonijski koloristicki ili valerski sklop, uravnotezena kompozicija), a svaka slika, pastel ili crtez iz ove serije poseduje odredjeni emocionalni naboj.

Hrvoje Radovanovic

Umetnicki opus Hrvoja Radovanovica, ostvarivan tokom vise od cetiri decenije, tekao je dinamicnim pravcima razvoja. Revnosnom istoricaru umetnosti i likovnom kriticaru nije nimalo jednostavno da sagleda taj zivi proces. Retrospektivno rekonstruisana glavna linija pokazuje da je Radovanovic sasvim otvoreno, sa puno radoznalosti ali i sa puno osetljivosti za impulse sveta i vremena u kome je stvarao, nalazio autenticne likovne odgovore. No, uz taj osnovni, glavni tok njegove umetnosti, puno je malenih puteljaka, paralelnih pravaca i skretanja.

Ne radi se samo o stilskoj (ne)doslednosti. Radovanovic se pored slikarstva bavio i drugim likovnim medijima. Radio je plakate u kojima najcesce dominira crtez jasno definisanog sadrzaja koji se dopunjuje i objasnjava tekstualnim naznakama; ilustrovao je knjige usaglasavajuci svoje crtacke potencijale sa literarnom ili kakvom drugom potkom; bavio se karikaturom ispoljavajuci likovnu i sadrzinsku duhovitost; radio je citke ilustracije za novine; konacno - bavio se, poput svog oca - stripom (Strip u Srbiji 1955 - 1972).
U svim tim svojim tvorevinama Hrvoje Radovanovic je nastojao da jasno odredi sadrzinsku osnovu svakog svog umetnickog izdelka, da se osloni na autohtonost dejstva likovnih elemenata te da pri tom iskaze sopstveni ekspresivitet, poetiku, emocije. Zbog toga su njegove slike i druga likovna i dizajnerska ostvarenja istinski otvorena za komunikaciju sa gledaocem a citav stvaralacki opus je usmeren ka ostvarivanju vrednog i odista autenticnog likovnog dozivljaja.
Radovanovicev stvaralacki opus, nazalost, nije prezentovan, katalogiziran i valorizovan u onoj meri u kojoj to zasluzuje. I pored permanentne aktivnosti i cinjenice da je bio jedan od pokretaca likovnog zivota Kikinde, i pored konstantne prisutnosti u javnosti (pre svega u svojstvu novinara, karikaturiste i novinskog ilustratora), Radovanovicev likovni opus je veoma retko i nekompletno bio predstavljen u kulturnoj i strucnoj javnosti. Zbog toga ova izlozba ima poseban znacaj. Ona ce, zasigurno, doprineti (re)afirmaciji jednog odista relevantnog stvaralackog opusa, ali ce, takodje, najaviti nova dela jednog umetnika u punoj stvaralackoj zrelosti, dela koja s nestrpljenjem treba ocekivati iz umetnicke radionice Hrvoja Radovanovica.

Autor:
Sava Stepanov, likovni kriticar
Kikinda, Novi Sad, 1999.

Nessun commento:

Posta un commento